МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ

ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,

Кô језера су где се оцртава

Предзимско небо, што над њима спава,

И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје

За вечним сунцем које им се скрива,

Или се на дну њином борба збива,

А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,

Жуди се распу у колуте дима.

Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,

Преко гробова, кроз светост тишине,

Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

ОЧИ

Mуче ме твоје очи никад сталне,

Час смртно црне, час кô осмех нежне,

Час модро плаве, зелено опалне,

Кристалне

И меке као пахуљице снежне.

Њин господски поглед свуд ме прати.

Ја бивам нема и безвољна лутка

Изнад које се низ облака јати,

А пати

Што крв ће твоја у њу да се утка.

Чујем реч њину кô властиту грижу,

У звездама их видим кад се роде;

Челичне, оне до кости ми стижу

И сижу

Разорне, мутне кô пролетње воде.

Неизгладиве као вечно клете

Пољане, које мртве усе згрћу,

За туђи ујед на мени се свете

И прете

Те очи које не тамне ни смрћу.

(1914)